26. и 27. априла 2023. године изведена је дводневна екскрзија за ученике виших разреда.
Полазак је био у раним јутарњим часовима, а прва одредица је био Орашац.
Марићевића јаруга значајна је, по предању, као место договора о избијању Првог српског устанка, избору Карађорђа за његовог вођу и почетку устаничких акција паљењем турског хана у Орашцу 1804. године. У знак сећања на догађаје везане за избијање устанка, у Орашцу је подигнута црква између 1868. и 1870, спомен-школа саграђена је 1932, спомен-чесма у самој Јарузи поводом обележавања стопедесетогодишњег јубилеја, 1954, а 2004. године, поводом прославе двеста година од почетка устанка, постављен је и споменик Карађорђу, рад вајара Дринке Радовановић. У склопу комплекса је гроб Теодосија Марићевића, познате личности из времена избијања устанка, који је дислоциран 1955. године са првобитног места у порти цркве. Конзерваторско-рестаураторски радови на спомен-школи су извођени 1998, 2003. и 2006. године.
Ученици су имали прилику и да обиђу Музеј Првог српског устанка који приказује догађаје и детаље који су претходили устанку, збор у Орашцу као и борбе и кретања војске. Овде се чувају предмети, пиштољи и пушке, Карађорђева долама, заставе Србије као и крст проте Атанасија буковичког над којим су се заклели сви који су присуствовали на збору.
Наставили смо путовање према Аранђеловцу и нашем следећем одредишту –пећини Рисовача која представља станиште човека из леденог доба и једно од најпознатијих налазишта палеолита у Европи. Као природан објекат права је реткост не само за науку него и за посетиоце који желе да сазнају нешто о човековој прошлости.
Мештанима је пећина била позната и пре 1937/1938. године када је почео рад каменолома, али су постојала само два узана улаза у подземну просторију.
Године 1953. почела су археолошка испитивања и откривени су фосили пећинског медведа, мамута, рунастог носорога, бизона, пећинског лава, леопарда, пећинске хијене, јелена итд. Откопана је пећина у дужини од 187 метара са дворанама од корала разних облика и боја и са предметима и украсима којима се служио прачовек.
Због природне вредности, као и великог археолошког и палеонтолошког значаја, пећина је 1983. проглашена културним добром од великог значаја, а 1995. са околним простором (око 13 хектара) стављена је под заштиту као споменик природе I категорије.
Након обилкска пећине наставили смо према спомен-комплексу Опленац и прво одредиште је био Карађорђев конак.
У конаку је стална изложба личних предмета Вожда и аутентично оружје из Првог српског устанка међу којима је и оригинални ливени Карађорђев топ из 1812. године, познат под именом „абердар” (што на турском значи: гласник). На топу недостаје десна ручка коју је краљ Петар I Карађорђевић искористио као основу за све крунидбене инсигније желећи да симболично повеже своју владавину са славном владавином свога деде, Вожда Карађорђа.
Црква Светог Ђорђа на Опленцу је спомен-црква и маузолеј династије Карађорђевић , коју је као своју задужбину подигао краљ Петар I Карађорђевић.
Опленац је брдо поред Тополе на коме је кнез Александар Карађорђевић подигао прве винограде, а краљ Петар I Карађорђевић је почео зидање цркве маузолеја и целог историјско-меморијалног комплекса који ће потом постати Задужбина Краља Петра I на Опленцу.
Петрова Кућа је аутентично реконструисана кућа шумадијског стила. Налази се на Опленцу, у Тополи и представља део комплекса Задужбине Kраљa Петрa I. Задужбина је основана тестаментом краља Петра I Карађорђевића, написаног у Крагујевцу 18. новембра 1914. године. Ученицима је локални водич испричала детаље о изградњи куће и шта је краљ волео да ради док је боравио овде у кући.
Накоин обиласка спомен-комплекса Опленац наставили смо путовање према Деспотовцу.
Сутрадан одлазимо у обилазак Ресавске пећине. Ресавска пећина је једна од најзначајнијих туристичких пећина у Србији. Налази се у источној Србији, Горњој Ресави, Дивљаковачког поља, испод венца Бабине главе а припада територији општине Деспотовац, атар села Јеловац. Од престонице Београда, удаљена је 152 км, од Деспотовца 20 а од села Јеловца око 5 км. Њена надморска висина је 483 м. Површина намењена за заштиту је 10,87 ха и обухвата непосредну околину пећине, на падини која се спушта од 120 метара изнад улаза до дна Дивљаковачке увале. Обухвата 14 и по катастарских парцела.
Ресавска пећина је вишеспратни спелеолошки објекат укупне дужине испитаних канала од око 400 метара и висинске разлике између улаза и најнижег дела пећине (Бобанова дворана) око 30 м. Дужина Ресавске пећине износи 2.800 м, а настала је ерозивним радом некадашњег воденог тока који је био развијен у Дивљачковој ували при вишем стању његовог дна који је понирао на месту данашњег пећинског улаза. Она нема сталан нити повремени водени ток а активност прокапних вода зависи од падавина на површини терена.
Из пећине настављамо пут према манастиру Манасија. Манастир Манасија или Ресава, је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада такозваној „ Моравској школи“. Припада Епархији браничевској Српске православне цркве.
Манастир Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића , који је почео да га гради 1407, а завршио 1418. године. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици , а освештена је о празнику Светог духа . Цео комплекс је опасан великим зидовима који су служили за одбрану. То је била утврђена целина која се састојала од укупно 11 кула, од којих се истицала донжон кула , познатија као Деспотова кула. Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства.
Током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији почетком 21. века, откривени су земни остаци, за које руководилац тих радова, археолог Марин Брмболић, сматра да припадају деспоту Стефану . ДНК анализа тих остатака је са 99,9378% тачности потврдила да се ради о сину кнеза Лазара. Манастирски комплекс представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја .
Потом смо наставили наше путовање према Смедереву. Смедеревска тврђава нас је сачекала обасјана сунцем и ученици су са великом пажњом слушали легенду о настанку тврђаве од локалног водича. На овај начин су се подсетили и утврдили знање о некадашњој другој српској средњевековној престоници на обали Дунава, коју је деспот Ђурађ Бранковић подигао на почетку своје владавине.
Ученици су упознали тековине од значаја, стваране током веома дугог временског периода, што ће подстаћи изражавање и стваралаштво ових младих људи. Била је ово и прилика да кроз дружење, у опуштеној атмосфери, развијају узајамну солидарност и одговорност, дух заједништва и оптимизма.
